Mnogo je dobrih razloga zbog kojih je izuzetno korisno i blagotvorno uzgajati biljke, bilo da je reč o vrtlarstvu, uređenju dvorišta i balkona ili držanju i negovanju biljaka u stanu, kancelariji ili nekom drugom zatvorenom prostoru.
Briga o biljkama je pre svega jedan od najboljih načina da održavamo vezu sa prirodnim svetom, koja nam je data već samim postojanjem.
Naučnici ovu neotuđivu vezu između čoveka i biljnog i životinjskog sveta nazivaju biofilijom, pokazujući da nam je ona urođena i da se ne može raskinuti.
Jedan od razloga zašto moderan urbani čovek, okružen najboljom tehnologijom, često, mada i na nesvesnom nivou, ima utisak kao da mu nešto nedostaje jeste upravo manjak dodira sa prirodom.
Istraživanja pokazuju da čak i najkraći boravak u prirodnom okruženju ima izrazito pozitivne efekte na čovekovo mentalno, duševno i fizičko stanje.
Zvuči gotovo neverovatno da čak i predstave prirodnog sveta, poput naslikane šume, mogu da imaju pozitivno dejstvo. Držanje kućnih biljaka još je jedan od načina da se nadomesti boravak u prirodi, mada svakako nije za to zamena.
Šetnja u parku, a pogotovo odlazak u šumu, na planinu ili na selo, gde se možemo ili moramo baviti oko životinja i raznih biljaka, deluje veoma dobro na čoveka, bez obzira što neki od poslova mogu biti vrlo naporni.
Ukoliko, pak, nemate priliku i vremena za tako nešto, svakako možete uzgajati neke korisne biljke u stanu ili radnom prostoru, u kući i dvorištu.
Biljke u zatvorenom prostoru imaju mnogo prednosti. Na prvom mestu, one pročišćuju vazduh koji udišemo.
Zbog svojih prirodnih svojstava i karakteristika, biljke dobro filtriraju vazduh, obogaćuju ga i uklanjaju toksine kojih mi često nismo uopšte svesni, poput formaldehida ili benzena.
Čuveno istraživanje koje je sprovela NASA pruža uvid u niz biljaka koje najbolje čiste vazduh.
Aloja, o kojoj ćemo danas detaljnije govoriti, jedna je od biljnih vrsta sa ovog spiska.
Osim toga, sigurno vam je poznato da ova biljka ima puno lekovitih svojstava, a takav je slučaj i sa pojedinim drugim biljkama.
Neke biljke koje možemo gajiti su i jestive, te je utoliko korist od njih još i veća. U zavisnosti od vaših životnih uslova i navika, odaberite one biljke koje vam najviše odgovaraju.
Kada je reč o sadnji i nezi biljaka, postoje mnoge vrste koje, poput recimo aloje, nije teško gajiti, budući da nisu preterano zahtevne.
Međutim, postoje i mnoge osetljivije vrste, odnosno one koje zahtevaju već stepen posvećenosti, na prvom mestu u vremenskom smislu. Na primer, pojedine vrste zahtevaju svakodnevno zalivanje.
Istorija i poreklo
Aloja vera nije od takvih vrsta, budući da je po svojoj formi sukulentna biljka, odnosno pripada tipu biljaka koje imaju tu sposobnost da zadržavaju vodu; ove biljke se ponašaju kao rezervoari vode, usled prirodnih uslova u kojima rastu.
Sukulenti mogu biti veoma različiti, a skladištenje vode se vrši u raznim delovima biljaka. U slučaju aloje, voda se čuva u mesnatim listovima ove biljke.
Aloja vera, obična, to jest, prava aloja, Aloe vera, samo je jedna vrsta iz roda Aloe, koji obuhvata preko pet stotina vrsta sukulentnih cvetnica.
Ona se ovako naziva zato što je konkretna vrsta kultivisana i standardizovana kao glavni izvor za spravljanje različitih farmaceutskih proizvoda, budući da biljka ima brojna upotrebljiva blagotvorna svojstva.
Aloje spadaju u porodicu Asphodelaceae, u užu porodicu Asphodeloideae, a u okviru nje se nalaze u još užoj grupi Aloeae.
Nekada su aloje bile klasifikovane i u porodicu ljiljana, a treba znati i da biljka koja je poznata kao ‘američka aloja’, zapravo Agave americana, nije u srodstvu sa alojama, već pripada porodici Asparagaceae.
Gde inače aloje prirodno rastu? Ovaj rod se autohtono rasprostire na području tropskih i južnih delova afričkog kontinenta, na Madagaskaru, zatim na Arapskom poluostrvu, u Jordanu, ako i na mnogim ostrvima Indijskog okeana, poput Mauricijusa, Reiniona, Komora. Osim toga, neke od vrsta su naturalizovane u drugim delovima sveta.
Tako se danas pojedine vrste aloja mogu naći i širom Mediterana, u Indiji, Australiji, na Havajima, ako i na oba američka kontinenta. Biljke iz ovog roda su karakteristične po svom izgledu.
Većina vrsta se odlikuje rozetama velikih, mesnatih i debelih listova, varirajućih nijansi. Imaju gusto raspoređene cevaste cvetove raznih boja, mahom žute, narandžaste, roze i crvene.
Vrste se donekle razlikuju po načinu rasta, pri čemu većina aloja izgleda kao da nema stablo, već da listovi izranjaju iz same zemlje.
Pojedine vrste ipak imaju i neki vid stabla, sa ili bez listova, sa kojeg se granaju mesnati listovi.
Postoje i drvolike vrste iz Južne Afrike. Listovi aloja su takođe različitih boja, od sivkaste do svetlozelene nijanse, uz neke prošarane primerke.
Zanimljivosti i popularnost
Aloje su veoma popularne biljke širom sveta, kako iz estetskih razloga, tako i zbog upotrebljivost i brojnih benefita koje pružaju.
Kolekcionari sukulenata ih veoma vole, pa se aloja često gaji u saksijama, kao sobna biljka, ili se sadi u vrtu.
Postoje i brojni kultivari aloje, a neki su i nagrađeni od Kraljevskog društva za hortikulturu u Londonu.
Istorijski gledano, za lekovita svojstva aloje se znalo još u davna vremena. Pre svega se aloja koristi za negu kože, pa se tako od nekih vrsta čak može praviti i poseban sapun za negu.
Poznata je i upotreba aloje u narodnoj medicini. Na primer, za njena lekovita svojstva znali su još Stari Grci i Rimljani, koji su upotrebljavali upravo vrstu Aloe vera za tretiranje rana.
Aloe vera je svakako najviše eksploatisana vrsta u lekovite svrhe, mada joj treba dodati tu i vrste Aloe perryi i Aloe ferox.
Lekovita svojstva aloje su bila poznata i u srednjem veku, kada se tečnost iz mesnatih listova upotrebljavala kao purgativ, za pročišćavanje organizma, što je, inače, bila jedna od primarnih metoda lečenja od raznih oboljenja u ovom razdoblju.
Izgleda da su srednjevekovni lekari bili na dobrom tragu, budući da neprocesuirana aloja sadrži aloin, koji ima laksativno dejstvo, dok procesuirani sok sadrži manju koncentraciju ove materije.
Treba pomenuti da je američka administracija za hranu i lekove zabranila upotrebu aloina u laksativnim preparatima bez recepta.
Uz Aloe vera na prvom mestu, neke od vrsta se tradicionalno koriste u biljnoj medicini i za prvu pomoć. Providna pulpa i žućkasta smola koja sadrži aloin mogu se primenjivati spoljno, za ublažavanje iritacija na koži.
Sok iz aloja vere se upotrebljava kao biljni preparat za ublažavanje simptoma tegoba vezanih za digestivni sistem.
Neke od vrsta se koriste i ako aromatični začini, a to su Aloe perryi, Aloe barbadensis, Aloe ferox i pojedini hibridi, poput Aloe africana i Aloe spicata.
Interesantno je da se vrsta Aloe socotrina verovatno upotrebljava za pripremu francuskog alkoholnog pića Chartreuse; u pitanju je biljni liker koji su prvi napravili kartezijanski monasi, prema receptu iz jednog starog manuskripta iz 1605. godine.
Čini se da zanimljivostima vezanim za aloju nema kraja, pa tako svakako treba pomenuti i jedno zanimljivo verovanje, koje se tiče jedne od vrsta aloje.
Aloe variegata se, naime, sadi na groblju, zbog sujeverja o tome da ova biljka obezbeđuje večni život. Svakako interesantna, izdržljiva i lekovita, nije ni čudo da aloja inspiriše upravo ovakva verovanja.
Vrste
Već smo pomenuli neke od interesantnih i često upotrebljavanih vrsta iz roda aloja, sa naglaskom na najpopularniju i najšire korišćenu i gajenu Aloe vera.
Pre nego što se posvetimo sadnji, uzgoju i nezi aloje, pogledajmo kakve sve zanimljive vrste sačinjavaju ovaj rod, koje su njihove karakteristike i šta vam mogu pružiti.
Aloe vera – Obična aloja, botanički Aloe vera ili Aloe barbadensis jeste lekovita i najpopularnija vrsta aloje.
Njeni debeli zeleni listovi imaju finu teksturu, a gel koji se iz ove biljke dobija sigurno je jedan od najboljih prirodnih preparata za ublažavanje raznih iritacija kože, a može se koristiti i za negu kose.
Veoma se lako održava i može se gajiti na balkonu, u bašti, u sobi, pa čak i u posudi na stolu.
Aloe ferox – Ovu vrstu smo pomenuli kao još jednu koja se, uz običnu aloju, koristi i u lekovite svrhe.
Raste u Južnoj Africi, u travnatim i kamenitim predelima i dobro podnosi toplotu, a uspeva i pod veštačkim i indirektnim svetlom. Ova biljka sadrži gorku tečnost koja ima purgativno delovanje, a koristi se i za spoljno lečenje.
Aloe perryi – Govorili smo o starom francuskom biljnom likeru kartezijanskih monaha, a pomenuli smo i nazive Aloe socotrina i Aloe peryyi, koji su zapravo sinonimi za istu vrstu aloje.
Ova biljka je endemska vrsta koja raste u Jemenu, u kamenitom području. Možemo je zvati i gorka aloja, zbog karakterističnog soka koji ima medicinska i farmaceutska svojstva.
Aloe variegata – Takozvana ’tigrasta aloja’, Aloe variegata ili Gonialoe variegata, izuzetno je atraktivna vrsta, upadljivo prošaranih listova, sa ’tigrastim’ uzorkom.
Listovi ove vrste su mesnati i voskaste površine, sa izraženim zeleno-belim prugama, koje zbilja podsećaju na tigrovo krzno. Kada cveta, daje lepe narandžaste i roze cvetove na ljubičastim peteljkama.
Aloe juvenna – Još jedna ’tigrova’ aloja, Aloe juvenna se popularno naziva i ’aloja tigrov zub’, zbog izrazito karakterističnog izgleda, sa jarko zelenim, reckavim i bockavim, nazubljenim listovima. Potiče iz Kenije.
Rozete kod ove vrste su vrlo kompaktne i zgusnute i deluju zaista upečatljivo i nesvakidašnje.
Aloe maculata – Pored tigrastih, postoje i ’zebraste aloje’, a takva je upravo Aloe maculata ili Aloe saponaria, takođe poznata i kao ’sapunska aloja’.
Epitet ’zebrasta’ je dobila, naravno, zbog karakteristične šare listova. Inače, ova vrsta proizvodi smolu od koje se vrlo uspešno pravi sapun. Gaji se i u dvorištu i u kući.
Aloe bromii – Posle tigrova i zebri, red je stići i do takozvane ’zmijske aloje’. Ovo je jedna od većih vrsta, sa širokim, ravnim zelenim listovima, mesnatim i oivičenim tamnocrvenim trnovima. Listovi u rozeti su gusto raspoređeni. Cvetovi se razvijaju u braktejama.
Aloe polyphylla – Vrsta aloje koja definitivno dokazuje da je u prirodi sve u savršenoj harmoniji i skladu! Zovemo je ’spiralna aloja’, zbog pravilno i uredno poređanih listova, koji formiraju gotovo savršenu spiralu.
Nesvakidašnja, magnetski privlačna ’spiralna aloja’ potiče sa Maloti planinskog lanca u Lesotu. Podnosi niske temperature i ne raste dobro u zatvorenom.
Aloe descoingsii – Vrlo interesantna vrsta aloje, mutne zelenkaste boje i rozeta izuzetno neobičnog izgleda.
Listovi su uvijenih i reckavih ivica, prošarani belim tačkama. Iz sredina rozeta izbijaju tanke stabljike koje cvetaju malenim narandžastim cvetovima. Poreklom sa Madagaskara, ova se vrsta smatra najmanjom među alojama.
Aloe brevifolia – Doslovni prevod njenog botaničkog imena bi glasio ’aloja kratkog lista’, što ova vrsta zaista i jeste.
Listovi su mali, zeleni, mesnati i nazubljeni, a formiraju kompaktne rozete. Vrlo je pogodna za manje posude na balkonima, u baštama, pa i za sobnu dekoraciju. Pod uticajem svetlosti menja boju; na jakom suncu postaje ružičasto-smeđa.
Aloe dorotheae – Aloja ’zalazak sunca’ je još jedna vrlo zanimljiva vrsta koja menja boju. Ako raste u senci, njeni listovi će ostajati svetlozeleni.
Ako, pak, stoji na neposrednom suncu, ova biljka postaje u potpunosti crvene boje! Ivice listova su nazubljene, a sami listovi prošarani belim tačkama.
Aloe cameronii – Aloju ’zalazak sunca’ treba razlikovati od crvene aloje, koja se takođe odlikuje zelenim listovima, kada raste u uslovima filtriranog svetla.
Od prethodne vrste se razlikuje jednoobraznom bojom, bez tačaka. Tokom leta, prelazi u bakarno-crvenu. Najbolje uspeva u dvorištu.
Aloe Caesia – Hibridna vrsta aloje, botanički klasifikovana kao Aloe x principis je vrsta veoma lepog izgleda, sa svojim plavičasto-zelenim listovima i bakarnim prelazima.
Lepota ovog varijeteta dolazi do punog izražaja kada biljka cveta, dajući upadljive, vrlo atraktivne cvetove.
Nega i održavanje
Pošto smo se dobro upoznali sa rodom iz kog potiče Aloe vera, kao i sa njenim brojnim interesantnim srodnicima, pogledajmo kako se ova zanimljiva i korisna biljka gaji i održava.
Neka od pravila su primenjiva i na pojedine druge vrste. Uglavnom, kada je reč o biljkama ovog tipa, važno je slediti nekoliko osnovnih smernica.
Biljkama je potrebno obezbediti adekvatne temperaturne uslove, određenu količinu svetla, pravilno ih saditi, zalivati, prihranjivati, presađivati i razmnožavati.
Ukoliko sledite ove korake, specifično određene za biljku za koju ste se opredelili, nećete imati teškoća da je pravilno uzgajate i da se vaša biljka zdravo razvija i pruža vam sve već pomenute benefite.
Temperatura
Aloe vera nije ljubitelj niskih temperatura, za razliku od nekih njenih planinskih rođaka, koje smo pomenuli.
Ona najviše voli raspon temperature između 13 i 27 stepena, mada će sasvim dobro tolerisati i nekoliko stepeni višu temperaturu.
Preživeće i niže temperature, ali sve ispod 10 stepeni joj neće biti najprijatnije.
Aloja će vrlo verovatno premrznuti na temperaturama ispod 5 stepeni. Zbog toga ih ne treba držati napolju toko zime, ukoliko biljku inače držite, na primer, na balkonu.
Preporučljivo je da zimska lokacija za aloju bude hladnija, ali nikako ispod pomenutog praga najniže temperature.
Svetlost
Postoji jedno zanimljivo i svakako nezaobilazno pravilo kada je reč baš o nezi obične aloje. Aloe vera proizvodi sok u količini proporcionalnoj sa količinom svetlosti koju prima.
Dakle, svetlost je aloji neophodna, mada treba voditi računa o starosti biljke. Mlade aloje su nešto osetljivije, pa ih treba držati u senci. Odrasle aloje uživaju na svetlu.
Dobra mesta za držanje aloje mogu biti južni, istočni i zapadni prozor, gde će primati dovoljno svetlosti i toplote. Takođe, dobro osunčan kutak u sobi je sasvim povoljno mesto.
Zalivanje
Zalivanje je korak u nezi biljaka pri kome mnogi početnici greše, najčešće u strahu da svojoj biljci, bez obzira na njene karakteristike, nisu obezbedili dovoljnu količinu vode.
Aloje su sukulentne biljke i njima nije potrebno svakodnevno zalivanje, a previše vode im samo može naneti štetu.
To je pretežno pustinjska biljka, te je sasvim dovoljno da je zalivate na dve nedelje.
Veoma je važno da se između dva zalivanja zemljište u saksiji u kojoj gajite aloju sasvim osuši.
Ako primetite da listovi menjaju boju, deluju mlitavo i previše su mekani, najverovatnije ste preterali sa zalivanjem. Previše vode dovodi do truljenja korena, te i propadanja biljke.
Cvet
Cvet obične aloje je mali i zvonastog oblika, a izrasta na tankim uspravnim stabljikama; treba je odstraniti kada se svet osuši.
Prihrana
Najbolja prihrana za aloju je tečno đubrivo za sobne biljke ili miks koji je posebno načinjen za uzgoj sukulenata. Ova biljka toleriše i slabije obogaćenu zemlju.
Presađivanje
Kako se ponašati prema sadnicama aloje, odnosno, kako saditi ovu biljku? Aloju karakteriše prilično sitno i plitko korenje, a biljka se razvija u rozetu.
Zato joj je potrebno obezbediti dovoljno široku posudu sa, naravno, dobrom drenažom u vidu drenažnih rupica. Aloja je sukulent i važno je da se ne natapa vodom.
Koristite zemljište namenjeno uzgoju kaktusa. Ne morate stavljati šljunak za dreniranje. Presađivanje je jednostavno.
Pored već pomenutih koraka, nije loše napomenuti da su posude od terakote najidealnije rešenje, zato što i same mogu da upiju višak vode i lako se suše. Širina i dubina saksije treba da budu jednake.
Razmnožavanje
Aloja će sama proizvoditi manje biljke, koje je potrebno premestiti u nove saksije, na način na koji smo već opisali kada smo govorili o sadnji. Može se razmnožiti i putem reznica.
Bolesti i štetočine
Pored grinja i paukova, protiv kojih treba upotrebiti odgovarajuće sredstvo, aloja uglavnom može da nastrada usled nepravilne nege, a pre svega prekomernog i prečestog zalivanja.
Prodaja i cena
Cena Aloe vera zavisi od veličine biljke. Lepe primerke sadnica aloje možete naći već po cenama ispod 1000 dinara.
